Омиљена песма

Њој никада не могу да одолим…
Налази се цела на страници видео…

METALLICA – Turn the Page
On a long and lonesome highway east of Omaha
You can listen to the engines, moanin’ out as one long song
You can think about the woman, or the girl you knew the night before

But your thoughts will soon be wandering the way they always do
When you’re riding sixteen hours and there’s nothing much to do
You don’t feel much like ridin’, you just wish the trip was through

[CHORUS:]
But here I am, on the road again
Here I am, up on the stage
Here I go, playing the star again
There I go, turn the page

You walk into a restaurant, strung out from the road
And you feel the eyes upon you, as you’re shaking off the cold
You pretend it doesn’t bother you, but you just want to explode
And most times you can hear ‘em talk, other times you can’t

All the same ‘ole cliches: is that a woman or is that a man?
And you always seem outnumbered, you dare not make a stand, make Your stand.

[CHORUS]

Out there in the spotlight, your a million miles away
Every ounce of energy, you try to give away
And the sweat pours from your body, like the music that you play
Later in the evening, as you lie awake in bed
With the echoes of the amplifiers, ringin’ in your head
You smoke the days last cigarette, rememberin’ what she said

То сам ја

Питам се због чега ми је најомиљенија ствар када требам да кажем било шта о себи прво испалим: „ЈА САМ ИЗ БОРА“!
Не схватају људи да је то најважније. Најважније је за мене која сам у овом градићу на истоку Србије већ скоро пуне 24 године. Тачније од 28. јула 1985. од пола 8 ујутру. Тада ме моја мајка родила. Моја Наташа. И тако ја њу и дан данас питам да ли је сигурна 100 посто да је било пола 8 ујутру? Нешто ми не делује да сам први пут у животу отворила очи ТАКО РАНО!!! Сада треба читав ритуал разних техника и породична свађа да бих устала у пола 2 тј. пола 14. Тако да нисам ја сигурна да се у међувремену није нешто десило па је Бог рекао: „Е ти си кажњена! Од сад не можеш да устанеш САМА пре 13h“. И тако…
И тако се ја родим па после пар година пођем у предшколско. Јој што је то било пуно искуства… Па људи моји знате ли ви која је мука да се прилагодите гомили деци која су хиперактивна и доминантна као и ви… То су били дани… А онда су кренуле туче: “ Не може за тебе те бојице, то је моја столица, те играчке су моје итд.“, а онда бум, трас, пљас и сви у ћоше!!! И тако из дана у дан, али прође и тих годину дана…
И онда е онда креће основна…па средња…па факултет…
(писаћу вам касније о школама посебно)
Мани је најважније где и шта сам сада: е то је већ ствар тренутка, али ћу ја покушати да вам извућем златну средину… Пре свега сада сам на факултету, наравно борском Техничком факултету на Информатици, али за нијансу мање али исто важна ствар радим у Јавном предузећу „Штампа, радио и филм“ (за оне који не знају то је Радио-Телевизија Бор). Тамо сам некада давно била хонорарно у техници и радила као тонско-технички реализатор али било је ту свашта нешто па ја одустанем… А онда се вратим после 2-3 године и правац у студио… Сада сам новинар-водитељ у редакцији Радио Бора. Па да јасно је факс+посао и тако ужас не знам шта ћу пре јер ми је важно и волим и једно и друго!!! То ћемо видети.
Кући имам фала Богу оца Горана, мајку Наташу и млађег брата Николу. Не изгледа баш као млађи пошто ме је „прешиш’о“ за главу а можда и мало више (али не буним ја и треба он је мушко). Па ја шта ћу кад сам висока метар и 60 па су сви виши од мене…
Што се мог љубавног живота тиче у срећној сам вези. Могу рећи срећно верена, па је то још нешто што вуче и гура напред. Ето не жалим се на то пуно љубави је у ваздуху и тиме стварно могу да се похвалим. Али и да свима пожелим исто. Нисам себична желим свакој цури исто ово што имам и ја па да схватите да су моји љубавни јади онда када он неће да се свађа самном, а ја бесна и нервозна морам то негде да избацим, па се на крају сведе да ја урлам на њега а он ми се смеје…пих…
Мислим да је ово сасвим довољно за почетак, мени јесте…