Тренутно животно размишљање

Јао, сада седим и размишљам о речима неких људи који су ми врло драги и који су ми причали неке много паметне ствари кад сам имала 15, 16 година. Тада су сви причали кад порастеш биће све више обавеза, а сада не мораш да размишљаш. Имаш само обавезу да учиш и ништа више. А ја као сваки тинејџер наравно нисам веровала.  Ко је тада могао да ме натера да учим и да смањим изласке и да радим „нешто што је креативно и корисно“, а не само да губим време? Тада нико.

А сада?

Сада хоћћћћћуууу. Хоћу сада и да учим и да смањим изласке и да радим „нешто што је креативно и корисно“. Нећу да губим време. А сада ми фали време. Зашто дан не траје бар 28 сати? Е та 4 сата би ми сада тако добродошла. Сада су у праву за то што су причали „да ће бити кад порастем“. Јесте све тако. Сада је ту и факс и посао и ма не знам ни ја шта је све ту… Све се скупило и не знам где ћу сама са собом…

За поједине ствари ми је сада жао што онда нисам…Нисам тада ово, нисам онда оно… Ееееее…

Питам се сада још једно, када га буде било, како ћу ја објаснити све ово свом детету а да не буде реакција као моја? Као моја реакција и твоја и његова и њена…?  Како да покажем свом детету да треба да ме послуша али и да схвати зашто? Да разуме да ће већ са 20 или 21-ом годином схватити да сам ја (будућа нечија мама) била ипак у праву. И ето опет сам дошла до оног истог размишљања као онда са 15, 16. Само сада не слушам оне који имају (без увреде ) од нпр. 35 па на горе. Да не причам о онима који имају од 60 па на горе. Како да послушам неког ко ми каже: „Видећеш ти кад дођеш у моје године, бла, бла“… „Биће ти ово и оно…“?

Ја то не могу да схватим као што то ниједно дете не може да схвати. Просто ми делује да је свачији живот један општи шаблон, а разлика је у нијансама…

А изгледа да јесте. Сви ипак колико год су успешни у животу или нису прођу кроз исто…

Ето, а моја жеља је да моје дете не прође кроз то. Ни моје а ни твоје…А баш сам скромна? Пих…

Посао

Ето на послу и сада као и увек хаос.. Не зна се бре ко пије а ко плаћа… Не зна се ни кад ће плата, ни зашто неће или хоће… Најрадије бих да знам шта кад и како… Не за кога… Знам зашто сам овде и за кога… Знам која ме циљна група занима и зашто ово радим… И људи то воле… Али мислим да сам фер и реална када тражим бар неку награду за то, ето када тражим ту плату… Пристала бих и да је мања само да је редовна… Само да знам да ће је бити… Остали ни на то не пристају, ок је то свако има право да тражи оно што жели и хоће… Само се не запита нико колико је то нешто реално или није…
Јбм ли га не знам шта да радимо… Нико не зна како да се изборимо, уствари не само ми већ већина ЈП-а и ЈУ-а у граду…
Ха звучим сада ко зна како, као да се сви не боре за исто свуда… Али ја само износим своје утиске и жеље и ништа друго…
То је поента ништа друго…
Али сада је у току избор за хит недеље и никакав недостатак новца неће мене спречити да не одрадим све то како треба… НИКАДА!!!

То сам ја

Питам се због чега ми је најомиљенија ствар када требам да кажем било шта о себи прво испалим: „ЈА САМ ИЗ БОРА“!
Не схватају људи да је то најважније. Најважније је за мене која сам у овом градићу на истоку Србије већ скоро пуне 24 године. Тачније од 28. јула 1985. од пола 8 ујутру. Тада ме моја мајка родила. Моја Наташа. И тако ја њу и дан данас питам да ли је сигурна 100 посто да је било пола 8 ујутру? Нешто ми не делује да сам први пут у животу отворила очи ТАКО РАНО!!! Сада треба читав ритуал разних техника и породична свађа да бих устала у пола 2 тј. пола 14. Тако да нисам ја сигурна да се у међувремену није нешто десило па је Бог рекао: „Е ти си кажњена! Од сад не можеш да устанеш САМА пре 13h“. И тако…
И тако се ја родим па после пар година пођем у предшколско. Јој што је то било пуно искуства… Па људи моји знате ли ви која је мука да се прилагодите гомили деци која су хиперактивна и доминантна као и ви… То су били дани… А онда су кренуле туче: “ Не може за тебе те бојице, то је моја столица, те играчке су моје итд.“, а онда бум, трас, пљас и сви у ћоше!!! И тако из дана у дан, али прође и тих годину дана…
И онда е онда креће основна…па средња…па факултет…
(писаћу вам касније о школама посебно)
Мани је најважније где и шта сам сада: е то је већ ствар тренутка, али ћу ја покушати да вам извућем златну средину… Пре свега сада сам на факултету, наравно борском Техничком факултету на Информатици, али за нијансу мање али исто важна ствар радим у Јавном предузећу „Штампа, радио и филм“ (за оне који не знају то је Радио-Телевизија Бор). Тамо сам некада давно била хонорарно у техници и радила као тонско-технички реализатор али било је ту свашта нешто па ја одустанем… А онда се вратим после 2-3 године и правац у студио… Сада сам новинар-водитељ у редакцији Радио Бора. Па да јасно је факс+посао и тако ужас не знам шта ћу пре јер ми је важно и волим и једно и друго!!! То ћемо видети.
Кући имам фала Богу оца Горана, мајку Наташу и млађег брата Николу. Не изгледа баш као млађи пошто ме је „прешиш’о“ за главу а можда и мало више (али не буним ја и треба он је мушко). Па ја шта ћу кад сам висока метар и 60 па су сви виши од мене…
Што се мог љубавног живота тиче у срећној сам вези. Могу рећи срећно верена, па је то још нешто што вуче и гура напред. Ето не жалим се на то пуно љубави је у ваздуху и тиме стварно могу да се похвалим. Али и да свима пожелим исто. Нисам себична желим свакој цури исто ово што имам и ја па да схватите да су моји љубавни јади онда када он неће да се свађа самном, а ја бесна и нервозна морам то негде да избацим, па се на крају сведе да ја урлам на њега а он ми се смеје…пих…
Мислим да је ово сасвим довољно за почетак, мени јесте…