Мрзим хладноћу

Просто не могу да поверујем да је у ово доба године овакво време… А грејања нема и ко зна да ли ће га и бити. А рачуни ће стићи 100%. И за грејање кога нема а и за струју јер је немогуће седети у кући на оваквој хладноћи без грејалице… Рачуни ће стићи а грејање ко зна…
И сада се смрзавам. Још када погледам кроз прозор и видим ову одвратну кишурину како не планира да стане не иде ми се нигде осим да се завучем под јогран и спавам, спавам, спавам…
Катастрофа!!!

Најновија вест!

Данас су ступиле на снагу Одлуке о ликвидацији Јавног предузећа „Штампа, радио и филм“ и о укидању Јавне установе Спортски Центар и Центар за културу Општине Бор. Од понедељка сви запослени у овим установама и предузећу биће на евиденцији Националне службе за запошљавање. Општинско веће је на седници одржаној 02. септембра разматрало Одлуке о форморању нових установа.

Јавно предузеће „Штампа, радио и филм“ је у мало другачијој ситуацији. Осам дана након подношења Решења о регистрацији и покретању поступка ликвидације у Агенцији за привредне регистре радници ове медијске куће ће бити на Заводу за запошљавање. У овом тренутку постоји много нејасноћа по питању емитовања програма и задржавања фреквенције која важи до 2015. године и КОЈА НИЈЕ ПРЕНОСИВА НА НОВО ПРЕДУЗЕЋЕ чије би оснивање према најавама председника Општине Бор, требало као предлог да се нађе пред одборницима Скупштине Општине до краја септембра.
О томе ће се разговарати у уторак на састанку представника локалне самоуправе, Јавног предузећа „Штампа, радио и филм“ и Радиодифузне агенције.
Остаје нам само да чекамо уторак и чујемо шта ће рећи у Радиодифузној агенцији…

Вест колегинице Данијеле Стојковић

Каква је сада ситуација…?

Очајна. Веома очајна. Посебно што сада никоме ништа није јасно. Не могу да препознам људе који раде овде у радију и телевизији. Увек је овде било све пуно параноје али сада је то достигло свој врхунац. Брате мили не смем никоме ништа да кажем. Чак и кад се нашалим (а шта ћу, па не могу се сада убити због овог што се десило) добијем коментар: „А шта сад то треба да значи? Јесам ли ја крив/а због овог?“ Бла, бла, бла….
Јбт невероватно. Зна се ко је одговоран и крив за све, али шта ћу ја… Ја без посла остајем сигурно. А ко би други прво излетео него они који су на одређено… А остало нас је 5 или 6 који смо извисили за решења, а у директној смо производњи. Техника, сниматељ, водитељи и новинари…
А решења су добили неки други људи. Мада ни њих не могу да кривим. Дођеш, питаш за посао, и они те приме. Још ако си „друг члан“ има више шансе да добијеш решење.
Нити сам члан нити ћу икада бити. Али опет немам ништа против било кога ко јесте члан било које странке, јбг када си члан имаш веће шансе да прођеш. Нас 5-6 то нисмо успели.
Мада кад боље размислим више ме плаши једна друга ствар.
Рецимо да буде све онако како су рекли. И сви на завод… Како ће било ко, али БИЛО КО одредити ко је колико радио? Ко је вредан и добар радник а ко није? И да ли неко ко је потрошио пар дана па чак и више да направи прилог мање ради од неког ко има прилог сваки дан? Нпр. ако ја сада одлучим да направим прилог о псима луталицама, то је много велики посао. Али велики због покривања свих страна. Морала бих да имам пуно саговорника и чињеница и података за ту тему. Ту је друштво за заштиту животиња, па локална самоуправа, па јавно-комунално итд. А нико не воли да прича о томе. Затим следи анкета са грађанима и на крају потребни су врло квалитетни снимци, што значи да би ми требао један сниматељ нон-стоп слободан и резервисан само за мене. На крају иде прилог од 5 мин. после више дана јурцања.
С друге стране неки други новинар има прилог сваки дан из рецимо школства. То је ситуација када се позове саговорник и закаже терен за рецимо пола сата екипа оде узме изјаву, направи се покривање и онда нпр. у 5 дана прође 5 школа. Ни то није лак посао, али је много лакши од оног другог пре свега јер се конкретно зна шта те занима и са ким ћеш причати. Рецимо упис. У свакој школи колико је деце изашло и бла бла. То је већ познато.
И онда ће неко рећи овако: Аааааа она је имала један прилог за 5 дана, а други новинар радио по један сваки дан. Значи један прилог наспрам 5. А у новинарству је то сасвим норнална ствар. Зависи од тога ко шта прати, коју област или шта је добио као задатак на редакцијском. Има још један пример. Понекад се деси да новинар добије радни задатак да погледа ина ли на интернету нешто важно. Курс евра, гориво, републички кредити, итд. А неко би реко ма дај он/а ништа не ради по цео дан. А то није тачно. И? Ко је ту бољи радник? Ајде реците ми ви?

Не дам ником, ал’ они узеше!!!

Јбг не знам ни шта да кажем ни шта да мислим!!!
Једино што знам је да нас сјебаше скроз…
На седници СО Бор одржаној јуче 27.августа 2009.године одборници владајуће већине усвојили/изгласали/како год хоћете су одлуку да:
1. Укину Јавну установу Спортски центар Бор
2. Укину Центар за културу Бор
3. Ликвидирају Јавно предузеће „Штампа, радио и филм“ Бор (Радио-телевизија Бор)
Не знам шта да кажем… Мислим да моје (не)искуство није успело баш у потпуности да „свари“ шта се стварно десило, шта све ово значи и шта ће даље бити. Мада за ово задње нико не зна…

Тотално задовољство

Ха. Што волим овај осећај када знам да ћу отићи кући и са особом коју највише волим на свету, са мојим Дејаном и одиграти једну дуууугуууу партију јамба.
13х10 колона = 2,5 сата тоталног задовољства уз `ладно пивце и мало (или мало више) кикирикија.
А уз то и једно лепо дуго ћаскање и прављење планова за сутра, прекосутра, наредну недељу, годину…
Како човек/жена да не буде срећна у таквим ситуацијама? Посебно када саму себе могу слободно назвати великим јамбохоличарем! Хахаха како ово лудо звучи. Само изговорите ову реч на глас.
Још само 20 минута посла и онда почињем да размишљам о томе у шта ћемо играти? То је најтежи део сваке партије…Али и најслађи…
Мислићу о томе касније…

Срећа, срећа, радост

Ко воли поховане тиквице?
Данас сам их спремаила са толиком љубављу као никада до сада. Ваљда сам се напокон наспавала као човек па ми је цео дан сјајан. Расположена и пуна енергије (ПОЗИТИВНЕ) па размишљам да завршим са послом и одем да средим стан.
Моји отишли на Дунав мало да искулирају и да раде оно што највише воле – Да пецају… Послала ми је мама малопре ММС са сликом тате и брата у акцији Ма како да се не радујем, драго ми је што су успели на крају да нађу кинту и оду на 10ак дана…
Сада се смејем самој себи. Па моја животна жеља је да имам кућицу, велики виноград и пивницу и производим оно што највише волим – ВИНО!!! Ех то би било дивно.
На жалост то се никада неће остварити једноставно нема шансе. Много је то пара. Почетно улагање би ме уништило. Али без обзира остаће то као неостварени сан!!!
Мада ме чак ни то не баца у тугу. Идемо даље, па када на крају подвучем црту (нисам сујеверна, али ипак знам да постоји нешто негде тамо што нас води и напред и назад) – БИЋЕ ОНАКО КАКО ЈЕ СУЂЕНО!

Ех заврши се и одмор!!!

Ето мене опет на послу. Када одмарам ја одмарам 100 посто. Нема ни интернета. Нико не зна где сам. Морам тако повремено да збришем и никоме се не јавим. Можда је то мало себично али једноставно мука ме је натерала.
С једне стране мука, али с друге и задовољство.
Мука у смислу превише посла око сређивања стана, али је задовољство неописиво… Нема ништа лепше него када се окренеш око себе у стану а он блиста. То је осећај који се не може описати. Тотална генералка. Ехеј па није то мала ствар. Само помислите колико ту има врата, квака, прозора, регала, столица, столова итд.
Па кречење… Али није ми ни мало жао сада се сјајно осећам.
После свега је уследила и главна награда: збрисала сам са мојим драгим у Београд на 5-6 дана. Отићи и видети најбоље пријатеље (будуће кумове) није никако мала ствар…
Па онда следи повратак у Бор и мој рођендан у уторак 28.07. Како каже Бјело дугме – Луда ноћ, пуна алкохола… Шта да се ради па морам и ја поштено да се издивљам бар једном годишње…
А онда… Онда повратак на посао и велико њесра!!! Прва вест Радио Бор изгубио дозволу за рад!!! Значи не могу да верујем. Нешто што се градило 40 година (30.12.2009. би било тачно 40 година како ради радио) неки су успели да усеру за пар месеци. Грррррр…
И шта сада ја да вам причам и пишем овде?
Једноставно су ово ситуације када човек остане тотално без речи. Шта ће сада бити? То остаје као главно питање. Ваљда ће време учинити своје као и увек само што се ја надам да ће овога пута бити ипак позитивно!!!

Омиљена песма

Њој никада не могу да одолим…
Налази се цела на страници видео…

METALLICA – Turn the Page
On a long and lonesome highway east of Omaha
You can listen to the engines, moanin’ out as one long song
You can think about the woman, or the girl you knew the night before

But your thoughts will soon be wandering the way they always do
When you’re riding sixteen hours and there’s nothing much to do
You don’t feel much like ridin’, you just wish the trip was through

[CHORUS:]
But here I am, on the road again
Here I am, up on the stage
Here I go, playing the star again
There I go, turn the page

You walk into a restaurant, strung out from the road
And you feel the eyes upon you, as you’re shaking off the cold
You pretend it doesn’t bother you, but you just want to explode
And most times you can hear ‘em talk, other times you can’t

All the same ‘ole cliches: is that a woman or is that a man?
And you always seem outnumbered, you dare not make a stand, make Your stand.

[CHORUS]

Out there in the spotlight, your a million miles away
Every ounce of energy, you try to give away
And the sweat pours from your body, like the music that you play
Later in the evening, as you lie awake in bed
With the echoes of the amplifiers, ringin’ in your head
You smoke the days last cigarette, rememberin’ what she said

Нова радна недеља

Почела је још једна радна недеља. Деловаће неком смешно али мени свака почиње у 18 сати, за разлику од већине којој почиње у 7 или у 15 или у 23.
Идемо сада са новим кругом емисија само са другим темама… Додуше имам овде на послу неке отежавајуће околности које ме много коче и немам појма како ћу то решити. Просто ме највише нервира што смо Јавно предузеће и зависимо од општине тј. од политике. Како се они мењају или не мењају – то је небитно, али мењају однос према нама. Врло често негативно, мало ређе позитивно, мада се и то повремено деси али кратко траје. Схвате да су нам дали више слободе него што треба (оцена из њиховог угла) па тада постану гори него што су били пре.
Најгоре је када ти плата зависи од тренутне политичке ситуације и нечијег расположења. То врло добро знају и запослени у другим ЈУ и ЈП. А ми, мислим на све нас у граду, овај бар већина нас само радимо свој посао. А и тада нас зезају, јер има доста запослених који ништа не раде, а имају „јака леђа“ па и не смеш баш да се много буниш, свађаш и износиш свој став. Бар ја не смем да се зезам превише (повремено одбрусим неком нешто када ме много изнервира), а тако бих радо неколицини рекла све што мислим. Посебно што ништа не раде и само добацују, чачкају, боцкају и зезају. А групу која ради називају идиотима и будалама.
Грррр… Лудим због тога!!!
Али не могу ништа, ни ја ни већина. Па онда уследи она: ћути, трпи и ради. Већина нема храбрости да се супротстави таквом режиму па и све „побуне“ једноставно пукну! Због људи који се плаше!!! Не осуђујем их само не могу да схватим. Ако нпр. мене штити закон која имам годину дана радног стажа и не пада ми на памет да мењам посао, онда тај исти закон штити и оне који имају 10, 20, 30 година радног стажа. Мислим да сам у праву, ако нисам ето ви ме исправите.
Знате само шта је најгоре, најчешће су уплашени они старији који би по мени требало први да се побуне и достојанствено дочекају пензију. Можда ја то са овим бројем мојих година не могу да схватим, али одговорно тврдим да би од млађих имали пуну подршку.
Тако да сада док ово пишем контам једну врло важну ствар! НЕ МОЖЕМО ДА УЧИНИМО НИШТА!!! Јер да можемо до сада бисмо већ убирали плодове и примили бар још једну плату…

И шта сад?

Дуго сам размишљала да ли је ово за категорију Мисли или Догађаји. Ако ставим у догађаје онда ћу морати да се изолујем наредних недељу дана и пишем, пишем, пишем…
Зато ми је лакше да ово ипак буду моје мисли у категорији Мисли. Питам се…
Питам се зашто све мора да буде компликовано у животу? Уствари знам да сам можда тек сада ових месеци, можда годину-две уназад ушла у неки други период живота и свих оних обавеза које долазе. Нисам као клинка никако могла да претпоставим да је период одрастања и сазревања, али потпуног сазревања тако компликован. Рећи ће неко сада да по књигама свака особа сазри до 21. године и питати ме „о ком бре сазревању и одрастању пишеш“. Ја се ипак не бих сложила са тим што стоји у књигама. Да, тачно је да човек физички стаса у одраслу особу у том периоду, наглашавам физички. Мислим да психичко сазревање једне особе траје много дуже, јер тек тада почињу неке нове обавезе и неки нови проблеми (које су да сада решавали родитељи) а сада све то почиње самостално.
Како се снаћи у свему томе? Невероватно је колико ме сада погађају ствари о којима нисам ни размишљала раније. Сада полако долази до изражаја сва суровост света који нас окружује. Значи на могу да поверујем какви све људи постоје и шта су све у стању да учине зарад личног интереса и користи. Колико су спремни да срозају себе само да се обогате или да упадну на нека руководећа места, било где али да могу да се похвале тиме.
А онда се окренем око себе и схватим да су једине оветле тачке у мом животу моји отац и мајка тј. родитељи. Али… (увек постоји то fuckin’ али)…
Зашто је сада тешко да се разумемо? Да ли има то било какве везе са тим што су и они све старији па им се граница стрпљења и толеранције померила тј. полако слаби? Да ли су само исувише уморни од обезбеђивања средстава за преживљавање па имају све мање разумевања за остало? Да ли је ту ипак у питању нешто друго? Да ли сви родитељи почну према свом детету када напуни 21 годину да се понашају као да то дете није стигло до тренутка да одрасте, већ се вратило у своју 10. годину? Ништа ја ту не разумем….
А на све увек уследи реченица:“ Ти ћеш увек бити моје дете колико год година да имаш“. Да то ја знам, али зар не треба да се понашају мало другачије? Да се понашају као према одраслој особи? Да ли сви родитељи имају проблем са прихватањем да је њихово дете напокон одрасло и да не морају више толико да брину? А ако још имају и млађе дете па онда почну да упоређују једно и друго, а притом старије има 23 док млађе има 13 ?
Ја не знам, али чини ми се да то никако не може бити исто??? А можда и грешим? Можда је дете ипак само дете, нечије дете и ништа више?
Немам још увек своје дете . Надам се биће их бар 3 и не знам каква ћу мајка бити. Да ли ћу бити као моја или можда „још гора“ (можда ћу ја бринути 10 пута више него она сада), али мене и даље муче сва ова питања?
Ја само мислим да моји отац и мајка ипак превише брину. Мада ми се чини да већина родитеља то ради. И поново се враћам на исто: Зашто толико кад никако нема потребе?
Па нисам ја више дете. Тј. јесам њихово дете али нисам дете…